Jako lepo leto, toplo, veselo...neki tražili osveženje na bazenima neki na jezerima...u svakom slučaju ko god je bio u mogućnosti da negde ''okvasi noge'' to je i uradio. Najlepše doba za studente, priznaćete jer od junskog do septembarskog ima realno nepuna dva meseca, iako je kalendarski drugačije. Rek'o bi neko da ne umemo da izračunamo, ali istina je da nama ta vrsta računanja pada veoma teško jer opasno podseća na dane kada se zavučemo u svoje sobe i ne postojimo! Doduše, kako ko, ali uglavnom je tako! Taj prelaz je nekako i podnošljiv s obzirom na činjenicu da septembar donosi kišu i nagoveštaj jeseni pa atmosfera koja vlada ''sa druge strane prozora'' i nije tako primamljiva. Mada...nama je uvek nešto primamljivo, uvek nas nešto drugo vuče napolju, neke navodne obaveze, pomislimo u sebi kako bismo radije ''kamen tucali'' samo da nismo tu gde jesmo! I niko nikada nije shvatao taj deo ''studentskih dana'', te muke i borbe koje vodimo sami protiv sebe jer zacelo ste u životu bar stotinu puta od drugih čuli ''Ne kukaj, ništa tebi ne fali jer si u najlepšem dobu, videćeš kakvi tek problemi dolaze kasnije!'' Verujem da ste tog trenutka progutali rečenicu ''Šta ova(j) zna? Nema ni dva petka fakulteta!''
Takve osobe su sigurno prošle malo više u životu pa na osnovu ''nekog'' iskustva mogu pričati i donositi zaključke, davati savete čak i kada se to od njih ne traži, ali nametati svoje mišljenje i potcenjivati druge je deo predavanja sa časa na kome oni, očigledno, nisu prisustvovali.
Nego da se vratim glavnoj temi celokupne ove priče, a to je trema...da, onaj glupi osećaj koji svi mi imamo, samo što neki priznaju, a neki ne. Čak ni sebi. Tipični su primeri oni koji ponavljaju kao papagaji ''Ja se ne tangiram oko ispita, neka bude šta bude!'' Moj odgovor takvim osobama je, ako se sećate sedam gotovana, da im to ''pečeno pile'' nije palo sa neba do kraja priče. Niti će ikad. Samo je jedna stvar gora od toga, a to je ''Odoh, nema me! Idem da gledam utakmicu a vi učite kad ste ludi!'' Ne zvuči vam strašno? Naravno, ali on umesto daljinskog upravljača i Jelen piva, u stvari odleprša kući i zagrli radni sto, papir i olovku!
Verujem da svako od vas ima nekakvu tremu jer i ona sama postoji u više oblika. Postoji ona kada u stomaku nešto skakuće, da imate utisak ako biste stali pod uv lampu videli biste akvarijum u sopstvenom stomaku. To je ona dobro poznata pred prvi sastanak, drugi, a kod nekih traje i malo duže... Neko ima tremu pred putovanje, neka blaga jeza, misli o tome kako će se provesti, pa od samog uzbuđenja zaboravi pasoš i kartu. Trema postoji i pre prvog dana na poslu jer posle bezbroj pokušaja, neuspelih mail-a i slanja cv biografija, (a takvo je vreme danas došlo, složićete se, da ćete pre videti dva puta u životu Halejevu kometu nego što ćete dobiti posao), osetite neki nemir, nespokoj, strepnju i mučiće vas pitanje koje je jedno od bezbroj ''Hoću li ovoga puta ja ili komšija kome je kuća veća za kvadrat i po?'' Dakle, postoje mnoge teme, ne bih se bavila daljim navođenjem, ali suština je da mora postojati. Tako je nama, studentima, u svakom roku. Samo mi znamo kako je teško nositi se sa litrama kafe koju ispijemo da bismo ostali budni, kako se naprasno počnemo diviti pesmi vrabaca kad otvorimo prozor ne bi li ušlo malo vazduha, jer naravno tada je sve drugo lepše od onog našeg ''crno na belo'' što na stolu nas čeka.
Tada i Nemeček pusti dobre filmove, tada se odjednom formiraju lige šampiona, tada ni prodavnica na drugoj strani grada nije daleko!
Ne može nas shvatiti samo onaj ko kroz isto prošao nije! Možda naizgled deluje smešno, ali mi se sa ovim istinski borimo...
-
