Dan kao trula višnja

Nije slučajno što sam baš ovaj dan izabrala za početak svog ''blogerstva''. Od samog početka bio je sasvim običan dan...ni puno smeha ni previše tuge. Čak me je malo i začudilo to što jutro nije osvanulo sa suzama u očima jer umesto hladne vode da se njome umijem obično lice sperem suzama. Ne znam razlog, jer iako često pitaju ''kako ne znaš zašto plačeš kad moraš znati šta te to toliko zaboli?'', ja nikada ne nalazim konkretan razlog za bol koji osećam u poslednje vreme.
Dan se skotrljao, fino druženje sa najboljim prijateljima uneo je radost u ovaj dan i bar me na kratko otrgao iz kandži groznog osećanja usamljenosti. A onda je sa prvim mrakom naišla tuga! Loše vesti pokvarile su sve dobro u meni što sam uporno pokušavala da zadržim na površini, izvan svega. Javio se osećaj da sve što dotaknem osušim, da je sve palo u vodu iako se nisam previše dala niti trudila da po prvi put traje nešto što se za mene stvorilo i pružilo se na dlanu! Trebalo je samo ispružiti ruke i uzeti to malo nade, malo lepote...Ne znam zašto mi je toliko bilo teško, zašto su mi ruke odjednom postale kao od gline, zašto sam ostala skrštenih...Odjek tih reči bio je svuda oko mene, odbijao se o zidove sobe koja je odjednom postala tesna za mene.
Shvatila sam da je isuviše lepo ovaj dan započeo. Shvatila sam da mu je kraj morao biti:''Za tebe ću uvek biti tu, na samo jedan korak kad ti zatrebam, ali da hodam sa tobom, rame uz rame više ne mogu!''
Drago mi je da sam čula sve što je trebalo da čujem, drago mi je što niko sem mene nije kriv za taj kraj. Ne bih podnela tugu u tuđim očima. Volim da za tugu budem sebična, da je ne dam nikom. Sami su se Himalaji u meni stvorili od nagomilane patnje i teške tuge, od progutanih suza i prećutanih reči. Svaku sam i dosad presipala na beli papir, dugo olovku stežući dok se u prste ne zarije.
Tako se rodila ideja da sa vama podelim sve. Tako je želja da budem saslušana pobedila ćutanje! Pa makar glas ne pustila...